I bez zlata i bez luši, sva su blaga ti u duši, kad ogrije te jubav
Puno sunca i tepline, pa se srce nebu vine, u ditinjstvu bez suza
Malo šoldi, puno vire, u toj jubavi bez mire, i vagun dobre voje
U kantunu puno mista, misal je ka arja èista, pa pišen pisme svoje

Mižerija, mižerija, mižerija, mižerija
Miruj, miruj, pismo moja,
Ti jedina znaš di sam ostavi dušu
Miruj, miruj, pismo moja,
Jer kasno je sad ladni vitri veæ pušu
Mižerija, mižerija, tek pusta mižerija

Kad bi partile ferate strepija san stari za te, ta briga se ne gasi
Zgrbjena si majko stala, bjankariju tuju prala, pobilile ti vlasi
Jedna pisma iz ðardina smantala je vašeg sina, dok cili vik je slidi
Zlatnin nožen posrid srca, probola ga, neka grca, nek cili šug iscidi

Mižerija, mižerija, mižerija, mižerija
Miruj, miruj, pismo moja,
Ti jedina znaš kako boli lipota
Miruj, miruj, pismo moja,
Jer vidit æeš kad zbrojiš konte života
Mižerija, mižerija, tek pusta mižerija