Èas je sada, o majko
Da konaèno prozboriš ti
Kroz sinove tvoje èasne
Poruke kralja pronesi

Da istini kobnoj ližemo skute
Nek krvavo zausti reèi bolne i krute
Što boleæe silno onog što pljunu
Veènosti tame, paganske pute!

Rane su matero tvoje duboke
Vekovi gnojni leže u njima
Smrad ih opseda grozni
A kršteni smrad se zove!

Mleko gorèine kojim dojila ti si
Ogavnim grlima gutaše
Ne, ne beše im dovoljno
Grudi ti tvoje išèupaše

Zatrimo svaki kršteni trag
Uništimo svetlost što slabost
Im poji, ne dajmo drevnost našu
O majko, zakleto sinovi tvoji!

Zatrimo svaki kršteni trag
Zgromimo svetlost što u laži stoji
Jedino drevna matero ti si
Slave te sinovi tvoji
Strah nek' bude im jedina nada
Smrt i bol siguran dom
U trenu kad gordo zaustiš majko
U poslednjem govoru tvom!

[Milan, Kozeljnik, 7509-7512]