«Kleèe mršave glave pred
likom boga svog... mole, no
tamo samo æuti raspeti bog»

Odavno sam ja odabrao
Put propasti ponora
Odavno mi tuga meso truje
Zauvek sam njemu dao
Sve što mu i pripada
On je iskra èekiæa
Nakovnja mog srca

Satana u meni
Dok smrt ne pozdravi
Ðavolu služim
Dok telo od duše ne rastavi

A ti, ti si sve što vene i truli
Ti si sve što u sutonu se raspada
Ti si slabost što nož u leða
Zabada, ti si u pepelu kruna trnja
Ti si sva moja mržnja

Blagoslovljen usijanim železom
Oslepljen i proteran u
Kraljevstvo devet senki
Gde mnoge staze vode vragu

Nagnjen nad drven obrnut krst
Pod stupovima slepe vere krvari
Slab i žalostan bog sakatih
Crni vihori krv mu odneli

Serbiom nikad jahve svoju decu vodio
S tumorom crnim dobrotu porodio
U naruèje mrtvom bogu poslao
Sam stado – sinove i šæeri
Udari sekira preko
Bespomoænog potiljka
Lešina se preko
Klisure strovalila
Nek sad u smrti
Pronaðe svog gospoda

Ugaslo, u pauèini kandilo
Krvari i plaèe ikona
Kuka, dok gori kupola
Mrtvi jehova nad sudbom sinova

[Glad, 7512]